Ivan Lovrenović

Završni fragment iz knjige Vajanje u vremenu

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku — nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu... Ono što sanja i ono čemu se nada... Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji pokret će ga spasiti. Umetnik je takođe upravljan nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcendentno, božansko, često uprkos grešnosti samog pesnika.

Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne odražava istinski smisao života — ljubav i žrtvu.

Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo sa ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteskno. Ja sam pre uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Mi ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, mi smo raspolutili nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv, izvor, u kome prepoznajemo prvi uzrok svega, i koristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad ovih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti gonjena u neprilike i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će sledeći uspeti. Ima nečeg u široko prihvaćenom mišljenju da ni jedna lekcija iz istorije nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišljena; i kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to može biti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto drugo a ne duhovno savršenstvo.

U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnim dug — možda zaista i beskrajan — put istorije.

Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet — kao što su Vede, na primer. Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.

Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: „Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!“ U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na Taoističku muziku... Kina šest stotina godina pre Hrista... Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svetu „progresa“ i tehnologije. Ali ta civilizacija je bila vršnom tačkom istinskog znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.

Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvim ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.

Konačno, savetovao bih čitaocu — potpuno se u njega uzdajući — da veruje kako je umetnička slika jedina stvar koju je čovečanstvo ikada stvorilo u duhu samopredavanja. Možda je smisao svake ljudske radnje u umetničkoj svesnosti, u bezrazložnom i nesebičnom stvaralačkom činu? Možda je, naposletku, naša božanska sposobnost u tome da stvaramo dokaz da smo sami stvoreni po slici i podobiju Božjem?

(Prijevod i izdanje: Umetnička družina Anonim, Beograd 1999; njemački izvornik: Die Versiegelte Zeit, Ullstein Verlag 1986; američko izdanje: Sculpting in Time, Austin 1998)