Ivan Lovrenović

Jednom od svojih prilično uvrnutih prijatelja, među onima koji ga ne vole zvanim Mali Debeli, dugujem ovu našu istoriju svile. Sopstveno ime mnogima znači mnogo, jer u njemu vide sebe, reče mi taj prijatelj. Zato je svoje i promenio. U novom imenu više vidi sebe. „Od sada me zovi Emil Zapara“, rekao je, a ja sam mu potvrdio da je ubuduće za mene poznat isključivo pod tim imenom.

Onda je on počeo. Sad bi kao Emil Zapara, reče, da kaže da nema danas svako svog uličnog pripovedača, ali on ga ima. Plaća ga jabukama, čajem i pivom. Taj ulični pripovedač za sebe kaže da nije beskućnik i prosjak nego isposnik u gradu koji on smatra pustinjom. Starac je isposnik, a njegov je skit ceo grad. Starca sam nazvao Vedogonja. Znam da je to ime iz srpske mitologije za onog ko je ustao iz mrtvih, ali meni se činilo kao da starcu najbolje paše i da to ime za mene označava nekog ko neprekidno juri i goni vetar. Verovatno greši u razumevanju tog imena, ali nipošto ne greši da je to ime bez kojeg ne može više da zamisli svog uličnog pripovedača, baš kao što je sebi nezamisliv drukčije nego pod svojim navedenim novim imenom.

Svakog drugog dana šeta ulicama sa svojim uličnim pripovedačem. Svaki put mu ovaj ispriča neku priču. Juče su išli ulicom koju uopšte nije poznavao. Ona je za njega nastala tek neki trenutak pre nego što su kročili u nju. Bila je poput priviđenja koje se utelovilo na njegove oči.

„Do nedavno je ovde živela gospođa, desetak godina starija od mene, koja bi me uvek kroz prozor zvala na kafu kad god bih prolazio ovuda“, rekao je starac, a oči su mu sinule. Najzad da ga Emil vidi istinski radosnog. „U drugom otvorenom prozoru se nalazio majmun. Zapravo majmunčić, koji bi uvek radosno skakao po potprozorskoj dasci kad bi deca prolazila ulicom i mahala mu kao starom prijatelju. Nije čak bio ni privezan, ali ipak nije bežao na ulicu, kao što bi mogao. Isprva sam oklevao da prihvatam gospođine pozive. Ali ona nije odustajala da me zove, svaki put sa osmehom, iskrenim, srdačnim. Živela je sama, isključivo u društvu svog majmuna. Posle nekoliko meseci sam najzad ušao kod nje. Školovala se u Švajcarskoj, gde je upoznala samouku ženu od koje je naučila svoje isceliteljske veštine. Gospođa je bila u svojim ranim dvadesetim godinama kad je u devojačkom internatu, u kojem je boravila, a bio je u mestašcetu blizu Ženeve, čula za ženu koja može da je oslobodi hronične migrene. Stalne migrene su joj oduzimale ukus života. Zbog njih nije mogla da uživa u jelu, ni u odeći, ni u druženju sa drugaricama. Osećala je da zbog migrene ne može ni u koga da se zaljubi. Zato je otišla u to švajcarsko selo u kojem je živela Ema Kunc. Ostala je, odbijajući da se vrati u internat, da ispomaže Emi i uči od nje sve do 1963. godine, kad je Ema preminula.“

Kad je prvi put posetio gospođu video je majmuna kako se, zakačen repom za luster, ljulja kao da je na nekoj šumskoj lijani. Upiljio se u majmuna. Majmun je bio otprilike velik kao dvogodišnje dete. Starac je piljio u njega, a majmun u starca, pa mu skočio na glavu, zatim sa glave na stočić na kojem ga je gospođa poslužila čajem. „Dopada li vam se moj majmunčić“, zapitala je gospođa starca. „On je najlepši majmun od svih koje znam, ali ne znam ih mnogo, u stvari, znam samo njega“, odmah je produžila ne čekajući da joj starac odgovori. Znala je da će reći da mu se majmun dopada. Zaista mu se dopadao. „Neodoljiv je. Ima ravne, horizontalne obrve, pogledajte ga samo, a obožava sunce. Kad ga vidi skače prema njemu kao da je lud. Smatra da je to na nebu jabuka ili neka voćka i hteo bi da je dohvati i pojede. Dlake su mu sede, u stvari, srebrnaste, oči svetle, a lice crno i blistavo. Možda ga zbog svega toga zovem Hanuman. Za mene je on kralj majmuna. Dobila sam ga iz Indije, od sina očevog prijatelja.“

Hanuman je možda razumeo svaku njenu reč i skoči joj u naručje. Odatle je gledao u starca, oči su mu treptale i izgledalo da namiguje starcu tek sa jednim, tek sa drugim okom. Bilo je to čudno namigivanje zbog majmunovih vodoravnih obrva, istovremeno podsmešljivo i strogo. Gospođa mu je tepala „Hani, dušo“, a on se češkao iza ušiju i po leđima. Na glavi su mu duži čuperci nalik petlovoj kresti.

Prema starčevim rečima, i on sam se neposredno uverio u gospođine moći stečene u godinama učenja kod Eme Kunc. Gospođa je zaista umela da leči. Pokazala mu je prah koji je dobila od Eme, a koji je bio lek za sve vrste upala. Njime je Ema izlečila jednog dečaka od paralize. Prah je poticao sa moćnog mesta, iz središta prirode. Zapravo iz napuštenog rudnika nedaleko od Eminog sela. Ema je govorila da kad je prvi put posetila taj rudnik, osetila je u njemu neku magijsku atmosferu koja kao da je bila prenositeljka ogromnih količina energije. Sve je oko Eme vrcalo elektricitetom koji je bio u stanju da prolazi kroz kamen i zidove. Tamo je našla prah koji je sakupila u vreće i ponela sa sobom. Pošto je starcu u vreme kad je upoznao gospođu glava često pucala od napora da opstane na ulici i činilo mu se da će mu eksplodirati, gospođa je uspela da mu glavobolju ublaži, a onda i da je ukloni, bez veće muke, gotovo za tren. U svoje dlanove je utrljala malo Eminog praha i prislonila ih uz njegove slepoočnice. Bol mu je bio kao rukom odnesen. Sve njegove brige su se raspršile.

Gospođa je starcu povremeno prala i krpila njegovo zaneseno rublje i odeću. Pripremala mu pakete hrane da ih ponese na odlasku. Ona je zapravo bila njegova jedina dobrotvorka, ne tražeći niti očekujući od njega ništa zauzvrat. Njena glavna isceliteljska tehnika, koju zahvaljuje Emi, sastojala se od crteža koje je pravila i pomoću kojih je uspevala delotvorno da pokreće i okuplja energiju kod onih koji su bolovali. Pokazala mu ih je. Svi su bili iscrtani na komadima svilene tkanine. Bili su to geometrijski crteži za koje bi se moglo reći da imaju u sebi nečeg od vizionarskog, a njihova lavirintska geometrija bila je umetnička. Na njima je bio gotovo bezgraničan broj kombinacija figura i svaka je svojom bojom uvišestručavala ostale. Njeni crteži bili su neopisivo bogatstvo usred grada, a za koje je malo ko znao. Raspolagala je i nekolikim kopijama Eminih crteža. Starac ih je pogledao. Za jedan od njih bi se zaista moglo reći da je crtež koji precizno dočarava princip atomske bombe. Kad ga je Ema nacrtala, pitao je gospođu. Nekih pet godina pre nego što su Amerikanci bacili atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. I gospođini crteži su kao geometrijski rađeni, kao i Emini, isključivo pomoću lenjira, šestara, pera i raznobojnih tuševa koje je naručivala od izvesnog Kineza iz Dablina. Bila je to geometrija kosmosa, rekao je starac Emilu. Dok ih je posmatrao osećao je kao da se u njemu otvara i oživljava vulkan, i osećao je energetske potrese koji su mu ulivali snagu za koju nije ni znao da je u njemu. U svakom od nas postoji takva životna energija, ali koja se često bezmalo uspavljuje i trebalo ju je povremeno buditi. To su radili crteži koje je video. Starac je podsetio da je sličan utisak na njega učinila i slika koju je sa Nikolom gledao u Muzeju. Nije rekao istovetan utisak nego samo sličan.

Razumljivo je zašto je Emin crtež nalikovao tehničkom principu atomske bombe, jer je i taj crtež na jednak oslobađao ogromnu energiju iz mulekula i atoma u našim ćelijama. Podsticao je, dopirući duboko u nas kroz neki neznani kanal, aktivnu masu u nama da se uvećava do kritične tačke posle koje se energetski proces munjevito odvijao sam od sebe do poslednjeg i neopozivog praska i u talasima čistio organizam i prometao ga u kosmos za sebe.

Za razliku od Eme koja je crtala na papiru, kako je starcu objasnila gospođa, ona je svoje crteže radila na svili. Imala je deblju knjigu čiji listovi su bili, u stvari, komadi svakojake svile. Ta knjiga, koju je nasledila od oca, bila je zapravo katalog uzoraka svile u raznim bojama i dezenima. Gospođa je odrasla među svilom i nije mogla da zamisli svoj život bez nje. Zato je crtala po njoj, uverena da time povećava spiritualnu delotvornost crteža, jer onda oni nastaju iz njenog srca ispunjenog ljubavlju prema ocu. Jednom je priznala da starac prilično liči na njenog oca.

Njen otac je bio svilar. Kao maloj, voleo je da joj priča o svilarenju i kako je, kao mlad, upao u taj posao još pre Velikog rata. Svilarenje ga je obogatilo u svakom smislu. Umro je u svojoj devedeset i nekoj godini. I majka joj je dugo poživela. Od imetka više ničeg nije imao osim kuće sa nevelikom svilarom u Pančevu. Bio je srećan da mu vlasti nisu oduzeli i tu kuću. Njegova ćerka jedinica, koja se nikad neće udavati, u prvi mah je htela da nastavi da živi u toj kući, ali je odustala. Za njen isceliteljski poziv bolje je biti u većem mestu.

Starac jedva da je nešto znao o svili, on koji je, ne samo kao radoznali pripovedač nego i kao neko ko je, ko zna šta je bio, o svemu znao mnogo. Zato je gospođa, mogao bi da kaže, znala sve, i to takoreći iz prve ruke, barem kad je reč o gajenju svilenih buba, belom dudu i njegovim bolestima, o tkanju i bojenju. Kao devojčica se igrala ispod konopaca na kojima su se sušile svilene niti u dugim pramenovima. Kuća u kojoj je tada živela bila je okružena gonkovima. Ulazni hodnik je bio sa drvenom kolonadom. Ostali su imali samo široku nastrešnicu. Konopci sa svilom su bili rastegnuti u tim gonkovima, pod krovom, zaštićeni od kiša, a opet, u isti mah, izloženi spoljašnjim vazdušnim strujama. Ispod konopaca su bili nogari za letve na kojima se isto tako sušila svila. U međuratno vreme otac je imao nekoliko prostranih sušara sagrađenih na istom principu gonkova.

Otac se bojao jakog vetra koji je svilce rušio sa drveta, pa oni umirali od gladi. Još više se bojao ledene tuče koja je nailazila u nevreme, govorio je ćerci o takvom slučaju koji se jednom desio ni više ni manje u proleću, u aprilu. Ne samo što su sve do jedne bube popadale iz krošnji i tako ostale bez lišća kojim se hrane, nego je i samo drvo ostalo bez lišća za uzgoj sledećeg naraštaja svilaca. Bilo je tako sa svim drvećem i dudovima u okolini. Terao je otac, zatim, vrapce, čvorke, divlje golubove, koji su u svilcima na lišću videli za sebe dobre zalogaje. Verovatno su u svome ptičijem mozgu zaključivali da su im ove bubice i gusenice rasute pod kljun kao bogomdani poklon. Pridruživale su im se nasrtljivo, bez ustezanja, i ose i muve. Tamanile su očeve svilce po ceo bogovetni dan. Ipak, mnoge svilce je otac uspeo da zaštiti i omogući im da prožive ceo svoj ciklus. Sušna godina bi oca rasplakala. Zbog suše bi dudovo lišće otvrdnulo do te mere da ni snažnim čeljustima gusenice nisu uspevale da ih brste.

Emil i starac su već bili prošli celu ulicu u kojoj je nekad stanovala gospođa. Ali starac je nastavljao sa pričom koju je čuo od gospođe.

U Kini je izmišljena proizvodnja svile i tokom nekoliko vekova tajna svile nije prelazila kineske granice. Tajna je štićena strogim carskim dekretima. Svako ko bi pokušao da iznese tehniku svilarenja, svilene bube ili njihova jaja bivao je osuđen na smrt. Japan je prvi uspeo da ukrade tajnu. Pronašao je Korejce, dovoljno nalik Kinezima i sa tečnim znanjem jezika. Poslao ih je u Kinu gde su ovi uspeli da podgovore četiri mlade Kineskinje da ih upute u veštinu običnog i bojenog tkanja. Gospođin otac nije umeo da odgovori na ćerkino zabrinuto pitanje kakva je sudbina nadalje bila tih naivnih Kineskinja. Verovatno im njihova lakovernost nije bila od pomoći kad su otkrivene. Korejci su sa stečenim svilarskim znanjem pobegli. Ni samoj gospođi, kad je već odrasla, nije pošlo za rukom da se obavesti o detaljima sudbine devojaka. Kao da joj je bilo veoma krivo zbog njih. Prevarene devojke, nehotične izdajnice, nisu ostale u istoriji i u dokumentima nema podataka o njima.

Ni Evropa nije kasnila, iako je, prema Prokopiju, piscu Tajne istorije, uspela da se dočepa jajašca svilenih buba tek dva veka docnije. Vizantijski car Justinijan odaslao je u tom cilju u Kinu dvojicu nestorijskih kaluđera kao navodnih misionara. Nestorije, svojevremeni patrijarh Konstantinopolja, tvrdio je da je Hristova priroda dvostruka, i božanska i ljudska, te da Bogorodicu, koja je bila obična žena, treba zvati samo Hristorodicom. To hristološko učenje će biti proglašeno za jeretičko. Ali u istočnoj hrišćanskoj crkvi mnogi su nastavili da podržavaju Nestorijevo učenje. Kako god bilo, spomenuti monasi uspeli su u misiji i prokrijumčarili su iz Kine željena jajašca skrivena u bambusovoj trsci. Tako je u manastirima Vizantije počelo uzgajanje buba. Kvalitet vizantijske svile je bio veoma cenjen, prvenstveno zbog tkanja i posvećenosti u dekorisanju tkanine. Tehnike tkanja su bile preuzete iz Egipta. Nedugo zatim pojavili su se i razboji. Industrija svile je procvetala u Evropi i trajala je nekih milenijum i po, mada je uvek bila pod nadzorom najbogatijih. Propast je nastupila usled boleština kojima su nenadano bile zahvaćene svilene bube. Bila je to epidemija izazvana mikrosporama i virusima. Počela je time što je najpre bilo zaraženo dudovo lišće kojim su se bube hranile. U Francuskoj je u pomoć pozvan i Luj Paster, koji je uspeo da reši problem tek četvrt veka docnije. Ali značaj svile je među kupcima već bio opao. Cene čaura svilene bube su porasle. Propadanju industrije doprinelo je i otvaranje Sueckog kanala. Jeftinije je bilo uvoziti svilu iz Kine i Japana. Industrijalizacija je postepeno izbacivala iz upotrebe ručne razboje. Hemija je stvorila sintetičke materijale, pre svih anilin, dušu dao za lako kolorisanje, u bojama od purpurne do indiga. Stvorena je i viskoza koja je oglašavana kao veštačka svila, a svakako je bila jeftinija od prirodne. Za razliku od evropske krize svile, Japan je modernizovao svilarenje i postao najistaknutiji proizvođač svile u svetu. Za njom su išle i mnoge azijske zemlje. Njihov izvoz je imao široki raspon ponude, od čaura i sirove svile do bojene i dezenirane gotove svilene tkanine. Drugi svetski rat je onemogućio nastavak uvoza iz Azije. Zapadne zemlje su bile prinuđena da traže zamenu. Umesto svile je, recimo, za padobrane počeo da se koristi najlon. Najlon se posvuda širio, od čarapa do haljina i košulja. Izgubljeno tržište svile nije se povratilo ni posle rata. Svilarstvo je otkriveno pre pet hiljada godina i neće ga sadašnje neprilike sahraniti. Svilene niti su rastegljivije i po pet puta nego sintetika. Otac je, potkraj života, ustanovio da se bez svile ne može ni na Mesec. Pročitao je najavu da se kosmonauti spremaju da polete na Mesec. Njihova odeća, da bi im bila pripijena uz telo, morala je da bude od svilenih niti. One su toliko čvrste da mogu, upletene u konopac, da drže ne samo svemirske kapsule nego možda i čitav zemaljski satelit.

Gospođa je ispričala starcu tokom njihovih susreta i kako je to bilo kod nas. Onako kako je i sama slušala od oca, koji je bio zagovornik starinskih načina u proizvodnji svile i gledao da što više sazna kako je svila stvarana u staroj Kini, a onda je otkrivene stvari primenjivao u svom svilarskom poduhvatu, stvarajući sve više svilu kakva je ona bila u svojoj iskoni. Svilene bube je nazivao svilci. Kad mu nešto nije polazilo za rukom zvao ih je moljci.

Svilarstvo je u Banatu, odakle je rodom bio gospođin otac, iz Pančeva, mnoga mesta učinilo takoreći industrijskim. Sama domaćinstva su postale male fabrike. Banat je bio svilarski centar Balkana, a Pančevo glavno sedište. Industrijalizacija Banata zapravo je počela svilarstvom. Sve je krenulo dvadesetak godina posle odlaska Turaka. Početkom osamnaestog veka gotovo svaka kuća je tada ušla u posao sa svilom. U svakoj se gajila svilena buba. U Bečkereku su to najpre radili naseljeni Katalonci, koji su grad nazvali Mala Barselona, a kraj gde im je Bečki dvor dodelio placeve za kuće nazivan je Mala Amerika. Prvi su posadili dudove i razvijali čaure. Dudovi su bili pretežno beli. Mesečno se proizvodilo i do osamdeset kilograma sirove svile, a u Pančevu je to išlo i preko devedeset kilograma. Istorija svilarstva kod nas nije tekla svakad bez većih zastoja. Turci su posle neuspešnog osvajanja Beča, u povlačenju, palili za sobom mnoga veća banatska mesta. Ponekad su naleti košave bili tako snažni i olujni da su rušili dudove i ostalo drveće, pa čak usmrćivali i ptice. Uz te nepogode, naišla je i kuga koja je desetkovala stanovništvo. Mnogi su bežali u mađarsku Bačku i Srem. Ali seobama sa juga Banat je bio neprekidno naseljavan i svilarstvo bi iznova započinjalo. Novi drvoredi dudova po ulicama i uz drumove, koji su štitili od vetruštine, pa rasadnici, otkupne stanice, prodavnice jaja svilenih buba, predionice... Sve se obnavljalo. Po rekama, kao što su Tamiš, Begej, Tisa, Dunav, zaplovile su šajke koje su prevozile sirovu i gotovu svilu. Pojavili su se i zanatlije naučene da razmotavaju čaure i odmotavaju svilene niti. Svilarstvu se duguje, rekao je otac, i prvi štrajk u Banatu među svilarskim radnicama. Otac je nastavio posao i nakon završetka Drugog svetskog rata. Radio je u podržavljenoj Svilari.

Dobro je prošao, pomislio je starac, baš kako je to mislio i gospođin otac. Prisetio se tog vremena koje je izučavao pre nego što će biti lišen svega i postati isposnik. Doba nacionalizacije, narodnih neprijatelja, od kulaka do kapitalističkih tlačitelja radničke klase, i presuda bez suda.

Razumljivo je da su, pošto su se uvalili u tople perjane postelje iz kojih nisu više ustajali, rukovodiocima nove vlasti dozlogrdile bube i larve i slične koještarije. One su, u njihovim očima, naprosto ometale pravilan razvoj društva, prirode i industrije. Koze su zabranjene, ali mekeću, a svilene bube su zdušno zanemarene, ali ćute i ispljuvavaju svilene konce. Dosta je bilo sa divljenjem pljuvački nekih tamo uvoznih insekata, o kojima pri tome treba brinuti i negovati ih kao da su odojčad. O tim zabludama se gospođin otac, dabome, nije usuđivao ni da zucne. Bio je srećan da je u Švajcarskoj imao tetku i teču kojima je poslao ćerku na škole. Tako je urota gluposti, slepila i sile obezakonila naš svileni put, mrmljao je starac sebi u bradu. Na tom putu bila je zemlja među prvima u Evropi. Kad su najzad novi planeri razvoja protrljali oči, mogli su da vide da se zemlja preko noći našla ne na začelju nego nigde. Istorija svilarstva u malome je naša istorija u velikome.

Kod kuće su pojedinci gajili svinje, kokoške, guske, ćurke i sitnu stoku, a otac je gajio svoje svilce. Oni su za njega bile najplemenitije domaće životinje. Nije tada, naravno, proizvodio onoliko svile koliko je to uspevao između dva rata, kad se obogatio na svili i što mu je sve bilo oteto uz njegov dobrovoljni pristanak, nego više za kućnu upotrebu i za sitnu prodaju krojačnicama. Svila je bojena u Novom Sadu, Novom Kneževcu, Kanjiži, ali za našu kuću to je radio sam otac na način kako je to naučio iz nemačkih knjiga da se radilo davno u Kini. Ipak, sa svilarstvom se u zemlji prekinulo upravo u godinama kad se gospođa vratila iz Švajcarske, priučena u naturopatiji. Dudovi su sečeni i iskrčivani, pomor svilenih buba je bio okončan. Ranije, kad je svilarstvo bilo kod nas u zamahu, sečenje dudova je bilo kažnjavano. Ko bi posekao do osam desetina kubika bio je prekršajno kažnjavan. Novčano. Preko toga, krivično, što je značilo zatvor. Nekad je dudova u zemlji bilo najmanje milion ili dva. A posle gašenja svilarstva, jedva da je ostala koja hiljada, pretežno u Banatu, zbog dudovače. Sad se u Kovilju, gde je preostalo nekoliko najstarijih stabala, drže srpski parastosi dudu. Sakupljaju se dudinje i peče rakija. U kafanama više nema dudovače, ali kaže se da se jedino još služi na „Kraju sveta“, gostionici na Arkanju iza Kovilja. Tamo se pravi i dobro crveno vino. O tome je gospođa slušala od žene kojoj je pomogla da se izleči od alkoholizma. Žena joj je često dolazila pijana do posrtanja. Gospođa je čula i da pojedinci pokušavaju, kao što je nekad njen otac, da ožive svilarstvo i budu svilari. Iz jajeta, ne većeg od makovog zrnceta, ispili se gusenica koja proždire dudovo lišće. Na početku je sitna i nije teža od pola miligrama. Nužna joj je prolećna temperatura, od 23 do 27 stepeni, i da vazduh bude letnji, sa vlažnošću između 60 do 90 procenta. Treba paziti na svetlost i provetravanje. Posle mesec dana promeće se u leptirića, zahvaljujući kojem se svilena buba reprodukuje. Zatim stvara čauru u koju i sebe umotava. Na kraju svog razvitka uvećana je za deset hiljada puta. Tad je dugačka devet centimetara. Postala je crv težak do četiri grama, koji neprestano slini i slini. Tokom tri dana proizvodi iz sebe duguljaste čaure, u kojima se svilci od crvuljka i gusenice pretvaraju u lutku i kao zaštitom obavijaju svilenom niti čija dužina može biti i dva kilometra. Čaure mogu da se dalje prodaju za obradu ili da ih sam uzgajivač odmotava. Otac je to činio pomoću naprave koju je zvao filanda. A kasnije je to radio svojim rukama, na preslici, povremeno posipajući odmotanu nit kukuruznim brašnom da se ne bi ponovo slepila. Prvo bi čaure razlepio u vrućoj vodi. Po jednom ciklusu dobijao je oko osam kilograma svilenih niti. Izatkane, davale su stotinak metara svile. To je bilo više nego dovoljno za pristojan opstanak porodice, naročito u trenutku kad je otac iz propale državne svilare bio isteran na ulicu.

Otac je još svilario u dvorištu, ali je već bio iznemogao i bez motivacije, pre svega zbog smrti majke, pa će ubrzo, a da nije ni sedam dana prošlo, za njom otići i on. Otac je svojevremeno za majku izatkao svileno platno široko pola metra, a dugačko sedamdeset metara. Majka je decenijama vezla po njemu. Izvezla je mnoge prizore, ponekad bi pored njih izvezla i reči. Bili su to prizori i reči iz ključnih događaja u istoriji porodice. Na toj tapiseriji bile su, dabome, najprisutnije slike oca u raznim deonicama svilarenja. Istorija na svili je počinjala Halejevom kometom koju su majka i otac videli 1910. godine, krajem aprila, upravo kad su se njih dvoje upoznali i zagledali jedno u drugo, ostajući u ljubavi do njihovog poslednjeg daha. Tu tapiseriju gospođa više nema. Ukradena joj je kad se iseljavala iz Pančeva. Još je oplakuje. Davala je i oglase, obećavajući novčane nagrade ako joj lopovi vrate oslikani život njenih roditelja. Ko god da joj je ukrao to porodično i neponovljivo blago nije mario za njene vapijuće ponude ili oglase nije ni video u novinama.

Za roditeljima je, verovatno, otišao i poslednji svilac. Gospođa je sav imetak koji je nasledila rasprodala i kupila u Beogradu kućicu sa baštom u kojoj je pričala starcu dok bi ga nutkala da jede i pokazivala mu očev katalog uzoraka, a za sve vreme o rame joj se kačio Hanuman, kezeći se na gosta, koji nije shvatao da li mu majmun nešto poručuje svojim keženjem.

Govorila je starcu, pri tome ne bez ponavljanja, da je pažljivo slušala oca, ali i sama je ponešto videla, i to nikad neće zaboraviti. Rasla je usred svile. U dugom hodniku ili prostranom tremu zvanom gonk koji se pružao uz kuću, istovremeno bio deo dvorišta i deo kuće, senovit, ali i ispunjen sunčevom toplinom, na konopcima, nogarima i nameštenim letvama sušili su se debeli pramenovi svilenih niti. Pre sušenja, gusenice su iz čaura svile bile isterivane i ubijane potapanjem u vrelu vodu. Otac joj je rekao da su te mrtve crve u Kini jeli, propržene, kao poslasticu. Potom su razmotane čaure ispirane u što većoj količini vode, uglavnom u bazenima, ali bilo je poželjno da ta voda bude tekuća. Svileni konac je, na sušenju, zauzimao ceo gonk. Belina svile je obasjavala i samu unutrašnjost kuće, ne manje intenzivno nego što je sunce bleštalo na otvorenom dvorištu.

Stabla duda su posvuda. Stari i mladi dudovi. Crni i beli, ali češće beli. Za bube se bere lišće belog duda ili se u krošnje duda puštaju svilci da se sami hrane lišćem i razvijaju u crve zaštićene svilenim čaurama. Ulični drvoredi su bili dudovi. U svakom dvorištu je po jedan ili dva duda sa ogromnim krošnjama. Dečaci se penju po njima i skrivaju među lišćem. Čak i devojčice ne oklevaju da se popnu na dud. Beru dudinje i jedu ih odjednom punu šaku. Crne dudinje se skupljaju i za rakiju. Danas se dudovača ne pravi, ali ranije je dobra svila dolazila sa razboja samo ako bi se barem jednom nedeljno tkači napili dudovače. Bez dudovače jedva da bi ceo dan izdržali za razbojem, a da ih ne obuzme teška seta. Tkalje koje, međutim, izbegavaju dudovaču, uvek izgledaju melanholično, uronjene u misli o porodici koja je njihov jedini kosmos. Dudovi se pružaju u nedogled uz ivice drumova koji vode između sela i varoši. Gospođa je jednom i pala sa duda. I to na glavu. Zemlja je, srećom, bila rastresita. Oko dudovog stabla bilo je obavezno i redovno okopavano. Grumeni zemlji su bili sitnjeni. Malo se ugruvala, ništa strašno, a iz nosa joj je pocurila sukrvica. Kad je to rekla, stidljivo se nasmejala svojoj iskrenosti.

Svako je mogao da gaji bube i proizvodi svilu. Neophodna sredstva nisu bila nedostižna. Za veće narudžbe gospođin otac je unajmljivao seljanke i njihovu decu.

U početku su imali samo malu svilaru, sa koritima, jednim ručnim razbojem, sudovima za bojenje tkanine. Osim u gonku, svila je sušena i u preuređenoj staji koja je zagrevana pećkom loženom spolja, iz dvorišta.

Ta prva očeva svilara, koja je još radila kao eskperimentalna, za istraživanja starih tehnika, kad se gospođa rodila, bila je u dnu dvorišta. Pored velikog smokvinog drveta, ali ona se ne seća da je na toj smokvi ikad bilo zrelih plodova.

Otac je postepeno, razvijajući posao, pre gospođinog rođenja, zakupio i stare i propale svilare u Opovu, Bečkereku, Perlezu, posvuda po Banatu gde su nekad, u prethodnom veku, bile svilare u nemačkom vlasništvu. Odonda je već otac koristio isključivo prirodne boje. Anilin mu nije padao na pamet. Prezirao je sve što je veštačko na takvoj božanskoj tkanini kao što je svila. Anilinske i slične sintetičke boje bile su uvreda prirodi svile. Dobavljao je lišće indiga za tamnoplavu boju. Po pašnjacima i jarkovima uz drumove iskopavao je koren broćike za crvenu boju. Za crvenu boju je koristio i cvetove šafrana, koje je teže nalazio, jedino po planinskim stazama kad je odlazio u potragu za divljim dudom. Kad je bio u prilici, umesto gajenih svilaca nabavljao je divlje, koji su bili u stanju da stvaraju svilene čaure u zlatnožutoj, smeđoj i zelenoj boji, zavisno od toga čime su bili hranjeni. Zato je disciplinovano vodio računa o dijeti svilaca. Za svaku boju dijeta je bila drukčija.

„I ti bi morao da paziš šta jedeš“, rekao je starac Emilu, a ovaj se namrgodio. Zašto se svi trude da mu otežaju život koji mu je ionako težak, pomislio je Emil zauzvrat. „Baš me zabole patka za njihove savete koje znam i sam“, zaključio je.

Otac je odlazio svakog leta preko Dunava u planine, u potrazi za retkim divljim dudom. Tokom prve polovine ciklusa hranio je svilce lišćem divljeg duda, a u ostatku ciklusa lišćem duda iz dvorišta i ispred kuće. Ta mešana dijeta izazivala je pojavu žute pigmenatcije u čaurama. Bele čaure su, razumljivo, poticale od ishrane lišćem uobičajenog, baštenskog duda. Izlaganje čaura suncu, a da su pre toga posute najsitnijim zlatnim prahom, dovodilo je do pojave svetlosne indukcije zlatnih čestica koje bi se onda u jonskom vidu združivale sa svilenom niti. Otac je to gospođi spominjao, ali nikad to lično nije probao. Za tu svilu protkanu zlatnim žicama trebalo je u mnogo čemu biti opremljeniji od njega. Nije probao da stvori ni čajnu svilu. Bila je to svila u boji čaja. Za nju bi morao da nabavi lišće jama, čije su krtole nalik krompiru i koji je rađao u specifičnoj kineskoj provinciji severno i zapadno od Hong-Konga, pa tim lišćem da prehranjuje svilce. Često je umeo da razgovara sa svilcima. Pitao ih je kako da im ugodi. Ali o onome što bi čuo od njih, nikome nije kazivao ni reč. Tajnu njihovih šapata odneo je sa sobom. Najdragocenije što je ostavio ćerki bio je katalog svih vrsta svile koje je tokom svog života stvarao svojom svilarskom umetnošću.

Emil je slušao Vedogonjino kazivanje o svili, a što je čuo od gospođe, čak i s većom pažnjom nego druge, pa i dramatičnije priče. Svilarenje je bilo deo i njegove intimne istorije. Nije zaboravio kako mu je njegov otac pripovedao o svom detinjstvu i udelu svilaca u tim ranim očevim godinama. Zbog te uspomene Vedogonjine reči kao da su mu se poput svile pripijale uz telo.

Starac je sve vreme, kazao je Emilu, dok je slušao o svilcima i svili, razgledao gospođine crteže urađene na svili o čijem nastanku mu je ona govorila. Crteži su za njega bili prava blagodat. Očev katalog svilenih uzoraka bila je knjiga koju je crtajući ispisivala. Poslednjih nekoliko uzoraka bili su zapravo obrezani listovi svilenog papira. Papir je izmišljen u Kini i pravljen od različitog materijala. Od bambusa, pirinča, lana, močvarnog papirusnog ševarja, pa i od svile. Svileni papir je bio najraskošniji i najskuplji. Gospođin otac je očigledno savladao tu kinesku tehniku i stvorio je svoj papir od svile. Starcu je proletelo kroz glavu da ti listovi, uvezani na kraju kataloga, mora da su čekali na gospođu da na njima završi svoju knjigu isceljenja. Hanuman je odjedared skočio na starca i oteo mu katalog. Kao da je hteo da kaže da tu svetinju kuće nema pravo da dodirne niko ko kući ne pripada. U dva skoka je odneo zagrljenu knjigu iz sobe i valjda je sakrio na mestu koje su samo gospođa i on poznavali. Starac je pomislio da bi to mesto moglo biti u alkovu koji je strogo majmunov deo kuće. Tokom zime starac je nekoliko puta bio u poseti kod gospođe. Majmun ga je svaki put sumnjičavo posmatrao i ispuštao krike na svaku njegovu kretnju.

U proleće pretprošle godine, gospođe nije bilo na malom balkonu u erkeru kuće. Pomislio je da je bolesna. Možda joj je potrebna pomoć. Pozvonio je i kucao joj na vrata. Nikakav glas niti šum se nije čuo iznutra. Obišao je kuću kroz bašticu. Ta omanja bašta, u to vreme je baš bila sva u cvetu. Divio joj se i bašti i njenoj vlasnici koja ju je negovala i brinula o njoj. Stazica po kojoj je išao bila je i sama posuta divljim ljubičicama. Izuo se da ih svojim izdrljanim patikama ne bi ugazio. Neka mu se i gola stopala nadišu plavih cvetića, a da ih ne oskrnavi. Zadnji ulaz u kuću je, začudo, bio otvoren. Dozivao je gospođu. Nije bilo odziva. Poplašio se. Bilo je oko podneva kad je ona uvek bila kod kuće. Zato se usudio da kroči unutra, sve vreme je dozivajući. Na stolu je bila njena knjiga sa uzorcima svile. U knjizi više nije preostao niti jedan jedini komad svile. Ostale su samo korice. Svu svilu iz očevog kataloga je utrošila na svoje nerazumljive geometrijske crteže, a onda te svilene listove izvukla iz korica. Otvorio je oba prozora na pročelju kuće. Osetio je silnu potrebu da to učini. Pošto gospođe nije bilo, izišao je na ulicu. Smestio se ispod obližnje magnolije. Tek je bila procvetala. Bela. Ostao je oslonjen o stablo. Kad se smrklo, seo je uz njega. Odozdo je posmatrao cvetove na drvetu, obasjane mesečinom. Čak se i uspavao. Pre toga je oslonio grančicu na ulaznu kapiju od kovanog gvožđa. Cela kuća je sa okućnicom bila ograđena zidićem na kojem je bila mreža od kovanog gvožđa. Prozori koji gledaju na ulicu bili su otvoreni. Niko ga nije budio, i na tom mestu je prenoćio. Sutradan izjutra, pošto je utvrdio da je grančica sa nekoliko kapljica noćne rose tamo gde ju je smestio i da niko nije ulazio niti izlazio iz kuće, ponovo je ušao u nju. Ponovo je dozivao gospođu, i vikao njeno ime. Nije je bilo. Sa ulice je još jedared usredsređeno pogledao u kuću, nadajući se da će opet videti gospođu kako ga doziva nagnuta kroz prozor. Hanuman je bio na drugom prozoru. Više se nije kreveljio, niti se penjao uz prozorski okvir, hoteći da dohvati sunce, niti je veselo skakutao. Bilo je očigledno da je pomutio mozgom. Samo je gledao u prazno. Otkako gospođe više nema, retko prolazi ovom ulicom. Kuća stoji zapuštena, nenastanjena, a i baštica oko nje je već zarasla u korov, „kao što možeš i sam da vidiš“, rekao je Emilu prvi put ga pogledavši otkako je počeo da mu priča o toj ženi čije srce kao da je i samo bilo od tople svile.

Emil je samo klimnuo glavom. U tom trenu su, pošto su napravili ogroman krug po tom kraju grada, zvanom Zlatni breg, u Gornjem Vračaru, ponovo stigli do kuće u čijem prozoru je, obojici se to pričinilo, još bilo majmunče. Odjednom se na grad obrušila jesenja provala oblaka. Kiša je šibala po njima kao vodenim bičevima. Osvrtali su se za mestom koje će ih zaštiti. Pretrčaše do nekog ulaza sa ovećom nastrešnicom. Po ulicama su krenule bujice. Pravi povodanj! Starac reče da zna trideset i jednu reč za kišu i desetak za sneg. Emil ga je pogledao i neverici. Onda se dosetio. Stalno je izložen stihijama. Padavine su za njega ono što je nestanak vode za Emila u potkrovlju. Nešto o čemu sve zna iz prve ruke. Upoznao je sve njihove nijanse. Emil zna samo za kišu, dažd, kišicu, rominjanje, susnežicu, kapljanje za vrat, jebeš-ovu-dosadnu-kišu i, najgoru, kišu prokišnicu koja mu odvaljuje strop kad mu prokišnjava u potkrovlju i kad po podu širi sve suđe koje ima. Ne samo da zna toliko naziva, dodao je starac, nego je naposletku zavoleo svaki oblik koji evociraju sve te reči. Što više reči imamo za pojavu neke stvari, utoliko nam je i život raznolikiji, pa voleli ga ili ne voleli. Ma koliko se svakodnevno suočavao sa njegovim neizvesnosti, starac ga je voleo. Emil je, sa svoje strane, bio kolebljiv, ali nijednog časa nije dolazilo u obzir da ga se odriče. Počeo je da razume lepotu. Nema je samo u svili, u knjizi uzoraka sa kojima je otišla i Vedogonjina dobrotvorka, u njenim crtežima koji isceljuju, nego i u smućenom majmunu u prozoru, i u ovoj kišurini u kojoj će se obojica okupati do gole kože.

Jedan od naziva za kišu, koje je starac znao, bila je potop. Svega jednom u životu je popio gutljaj dudovače. Alkohol mu nije bio omiljeni napitak. Kad je gospođa spomenula „Kraj sveta“ u kojem se još toči dudovača, on se zapitao da li je tamo, kod Kovilja, zaista kraj sveta, ivica na kojoj završava zemaljska kugla. Sve je mogućno, pa i to da je kraj sveta, nekim čudom, nedaleko odavde. Koraknemo, i evo se već strmoglavljujemo u prazninu. Sad je bilo prirodno da se zapita nismo li mi već u praznini. Sve vreme padamo. Neko to zna, drugi to ne zna. Možda ne padamo baš svi. Ali taj korak u prazninu mogla je da učini gospođa, napuštajući i njega i Hanumana. Ako je majmun pomutio mozgom, kao što izgleda da jeste, onda je i on, u neku ruku, pošao za svojom gospodaricom.

Emil je zverao u pljusak, a kad se okrenuo, vide starca maltene golog. Skinuo je sve sa sebe i ostao samo u dugačkim gaćama. Pažljivo je slagao odeću tako da ne pokisne. Onda je izišao na kišu. Trljao se rukama po telu kao da se tušira. Dizao je ruke uvis, skakutao i šutirao kišne kapi. Zamolio je Emila da mu doda sapun koju mu je u rancu, odmah na vrhu. Ceo se nasapunjao. I gaće. Zavlačio je ruku u njih, prao je međunožje i zadnjicu, pri tome raširivši noge. Emil ga je ćutke posmatrao, govoreći sebi da se to zove higijena. Starac je nasapunjao i kosu i bradu. Video je Emil jednom svečeri, kod Narodne biblioteke, nagog muškarca koji je kročio u fontanu i prao pantalone. Bilo je prilično hladno i kišica je rominjala, ali perač pantalona nije za to, a i ni za koga od retkih prolaznika, nimalo mario. Pantalonama je treskao po betonskom rubu fontane da bi iz njih isterao i poslednju česticu prljavštine. Izlagao se vodoskocima koji su se uključivali i isključivali na svakih dvadesetak sekundi. Nisu li u stara vremena devojke na rečnim obalama tako belele platno? Za sve, kao i za Emila, bio je to neobičan prizor. Emil ga nikad neće zaboraviti.  Sad je gledao u sličan prizor. Naposletku je starac svukao i gaće. Još malo je kisnuo, pa se vratio pod nastrešnicu. Gaće je iscedio i smestio u plastičnu kesu. Navukao je suvu odeću na sebe i obuo se. Kao da je nebo čekalo samo na taj trenutak da zaustavi provalu oblaka. „Baš na vreme“, progunđao je starac. „Treba uvek kad je ovakav potop biti brz.“

Starac nije prestajao da radi na sebi. Iz torbaka je izvukao kesu sa belim prahom. Uzeo ga je onoliko koliko je mogao sa tri prsta i počeo njime žustro da trlja desni i zube. Kakav li je to prah, zapitao se Emil. Kad je starac završio, otvorio je usta, prstima razmaknuo bradu i usne i zube pokazao Emilu, kao da mu se kezi. Potom je kao magičnu reč izgovorio „soda bikarbona“. Higijenski obred je time bio okončan. Uzbudljiva lekcija za život na ulici, pomisli Emil i prikriveno strignu ušima.

Pre nego što će poći dalje, ne gledajući u Emila nego u bare pred njima, starac reče kao da čita:

Kad kiša pada ne mogu a da ne pokisnem do gole kože. Kad sneg veje, dopuštam mu da me zaveje i da onda izdaleka izgledam kao drvo u snegu, drvo koje nema korenja i dovoljno je da me neko dodirne i ja padam.

Da li je to trebalo shvatiti kao beskućničku tužbalicu?

Starac bi spretno izbegavao da stane u ogromne lokve koje su pokrivale veći deo pločnika. Emil kao da je sve vreme gledao da ugazi posred njih. Noge koje je vukao kroz vodu, kao kad prstima prosejavamo pesak, bile su mu do kolena pokvašene. Bio je ponosan na tu detinjastu crtu kod sebe. S vremena na vreme, ako bi kapija bila otvorena, starac bi ulazio u bašte i skupljao nešto sa trave i zemlje. Zavlačio je glavu u glogovo žbunje. Nije pokazivao šta to nalazi i stavlja u kesu. Onda je Emil video. Vinogradski puževi i kišne gliste. Da, besplatne belančevine. Kad su živi, verovatno to i nije neki ukus. Ako ih obradimo i priredimo, to je već nešto drugo. Ko to može bolje znati od onih koji nikad nemaju obezbeđeni obrok? Uz puževe i gliste, u kesu je ušlo i nekoliko grančica tek procvetalog ruzmarina i šaka listova ranog bosiljka.

Kad se starački nag kupao na pljusku posle priče o svilarki, Vedogonja se u jedan mah sagnuo, pozvao je Emila, i pokazao mu u lokvi malenu bubu. Taj tvrdokrilac je svojim nožicama pokušavao da ispliva iz bare. Iako nije bio stvoren za plivanje, niti za ikakvu vodu, nijedan njegov deo nije bio sposoban da ga održi na vodenoj površini, on je ipak plivao. Lagano, uz hiljadu sitnih kretnji, preplivavao je lokvu. Prelazio je sa obale na obalu, pri čemu nijedna mu nije nudila baš ništa. Lokva je bila na pločniku i okruživao ju je beton. Tad se Emilu srce stegnulo.

Tu mi je Emil Zapara završio svoj izveštaj o jučerašnjem dana koji je proveo sa uličnim pripovedačem.