Ivan Lovrenović

Zemlja je planula, a potom su sat ili dva posle ponoći i meni zalupali na vrata. Trgnuo sam se iz dubokog sna. Neoprezno sam, bunovan, otvorio.

Mirko Divjakinja?

Ime je jedan od dvojice pročitao, kao da sriče, s parčeta smeđeg pak-papira. Onda su se u nerazumljivoj neverici zgledali. Učinilo mi se kao da su najednom shvatili da me već poznaju. Ko me sve samo ne zna! Izgleda da sam na glasu, iako mi se to nikad nije činilo. Ja njih svakako nisam poznavao.

Da.

Osetio sam u isti mah jezu i ponos kad sam jasno potvrdio svoje ime.

Poveli su me sa sobom u neobeleženim kolima. Nisu mi se ni predstavili niti mi pokazali ikakvu značku ili legitimaciju. Nisam ni za šta kriv i bio sam poslušan. Možda sam ipak kriv? Oni su ćutali. Može li biti da svako ima neku krivicu, ali za nju ne zna? Odveli su me do ruba grada. Uveli su me u ogromnu zgradu, sagrađenu na ledini. Ako je taj kompleks nekad nečemu služio, sad je bio pust, sudeći po tome koliko sam mogao da ga sagledam u mrklom mraku. Da li je to zatvor? Da li sam uhapšen? Grešim, rekli su mi. Nije zatvor, nisam uhapšen. Advokat mi nije potreban. Priveden sam samo radi pregleda. Ali nisam bolestan. I moj dosije je čist. Nisam pripadnik nikakve organizacije ili sumnjive grupe niti učestvujem ili ispomažem u nekoj zaveri. Nemam čak nikakav saobraćajni prekršaj. Smestili su me u sobu s bolničkim krevetom, ali ja više nisam mogao da zaspim. Iznad kreveta bio je okačen oveći tanjir nalik satelitskoj anteni. Visio je horizontalno. Možda je grejalica. Noći su hladne.

Kad je svanulo, dobio sam doručak. Kriška hleba, nedopečenog, i šolja čaja, kao da je bio od smrdljevka. Miris čaja bi se nesumnjivo dopao insektima koji hrle na trulo meso i pokvarena jaja. Utvrdio sam da nisam sam. Bilo je i drugih. Saznao sam da su i oni privedeni radi pregleda. Bilo je žena i muškaraca, čak i nekoliko dece. Saznao sam i da smo smešteni u bolnici koja nikad nije radila za šta je bila namenjena. Izgrađena je velikom brzinom i donekle opremljena za zbrinjavanje zaraženih u vreme nedavne pandemije. Sad je dobrodošla za nas. Da li smo nevoljni deo nekog tajnog projekta?

Morali smo da se držimo najjednostavnijeg kućnog reda. Svakodnevna higijena, tri obroka u danu. Šetnja hodnicima, druženje i razgovori sa drugima dovedenim na pregled. U deset uveče gašenje svetla, spavanje do šest.

Imali smo pravo na žalbu kod Uprave. Upisao sam se da hoću da se žalim. Posle sedam dana sam pozvan na prijem kod Uprave. Uprava se sastojala od dva muškarca i žene između njih. Bili su u belim mantilima i sa crnim fantomkama. Žena u žutim patikama, muškarci u crnim čizmama do kolena. Na šta se žalim?

Priveden sam bez razloga. Sloboda mi je proizvoljno oduzeta.

Te dve rečenice sam već prethodna četiri dana neprestano ponavljao u sebi. Bile su precizne i punile me borbenom energijom.

Nisam u pravu, razlog postoji. A mogao sam i da iziđem i vratim se kući kad god sam hteo. Dovoljno je bilo da se samo nekom od poslužitelja javim da odlazim.

Pa zašto sam onda ovde, pitao sam.

Kao dobrovoljac. Radi pregleda. Samo sam slučajno izabran.

A taj čudni pregled, kad će on?

Baš je završen. I to neočekivano uspešno.

Bio sam zbunjen. Nisam primetio da sam uopšte pregledan. Rečeno mi je da je pregled vršen noću, dok sam spavao. Shvatio sam koja je uloga bila tanjirastih antena nad posteljom. Moji snovi. Skenirali su moje snove. Raspolagali su naročitim algoritmom da nam uđu u glavu.

Istina je da svake noći sanjam, ali nijedan svoj san ne pamtim. Uvek se pitam da li uopšte sanjam.

Svako sanja, rekli su. Želeli su da znaju šta sanjam, što sam i ja sam želeo, jer snovi okolišno upravljaju našim postupcima. U njima je već ono za šta smo sposobni i šta ćemo budni učiniti. Hteli su potanko da snime moje snove. Tako bi bili u stanju da preduprede svaku moju akciju koja bi mogla da naruši bezbednost zemlje, pa čak dovede u pitanje postojeću vlast.

To sam prvi put čuo. Da snovi pripremaju državni udar. I da za snove, kao zaštita, postoji algoritam po kojem se odlučuje da li sam kriv već pre svake krivice.

Cela zemlja je umrežena i tako su njeni stanovnici nenametljivo i neagresivno nadzirani za njihovo dobro, objasnili su mi ono što sam već naslućivao. To se radi po tajnom zakonu o prismotri. U njemu član 363 odobrava stavljanje snova na mere.

Ako stvari tako stoje, to znači da niko od takozvanih pacijenata u ovoj bolnici nije slučajno izabran. Bilo mi je jasno, šta god Uprava kazala, da sam u bolnicu priveden kao slučajni uzorak koji zapravo i nije slučajan.

Dobro, zapitao sam nestrpljivo i sa prigušenom žestinom, šta sanjam?

Uobičajene stvari. Ispunjenje ljubavi. Sve u svemu, ništa naročito, ništa što bi ukazivalo na nasilje.

Znači da sam nevin?

Snovi nam izgledaju bez ostatka kao nevini, i ta činjenica, zaključili su naš razgovor sa oklevanjem, upravo pobuđuje sumnju u krivicu. Ukratko, dodali su kao sa žaljenjem, moraću da priznam da sam dolijao.

Dlanovima sam protrljao oči. Mora biti da sanjam.

Ne sanjaš, rekoše članovi Uprave uglas.

Ako ne sanjam, pomislio sam, onda sam debelo zabrazdio.

Uto su, kao da su prisluškivali i bili pozvani dugmetom ispod stola za kojim je Uprava sedela, ušla ona dvojica koja su me pre nedelju dana privela ovamo, uhvatili me za ruke, zgrabili za vrat, pritisnuli mi glavu na grudi. Na leđima su mi ruke vezali lisicama. Promrmljali su da sam uhapšen po optužbi za terorizam, snovi ne lažu, a ko ne veruje u snove ne veruje ni u šta, te da sam lišen svih prava, i da me vode u pravi zatvor na ozbiljnije ispitivanje u cilju izvlačenja dokaza.

Uzviknuo sam da greše i da me kod kuće čekaju maloletna deca. Muški glas iz Uprave je doviknuo da ne brinem, oni će se pobrinuti za decu. Postoji procedura za to. Nisam uspeo da odvratim da je to pitanje ljubavi i odgajanja, a ne procedure. Drugi muški glas iz Uprave samouvereno je, ali nekako jetko dodao da nema greške. Oni nikad ne greše.

Smatram da sam po naravi blag, ali sam mahinalno pokušao da se zaštitim. Mogao sam jedino nogama. Ritnuo sam se. Nikog nisam ni dotaknuo. Ritnuo sam se uprazno. Nije to bilo istinsko odupiranje nego uzaludni trzaj, nekako više instinktivne kretnje u pokušaju odbrane. Njih dvojica su me odmah srušila na kameni pod. Uspaničen sam se otimao. Lice mi je bilo pritisnuto uz kamene pločice. Jedan od njih mi je skočio na leđa. Kolenima je nalegao na mene. Udarao me je pesnicom po glavi, ušima i slepočnicama. Drugi mi je držao nožne članke. Gušio sam se. Mogao sam kroz izmaglicu da vidim da mi prilaze žute patike. Onda sam u slabinama osetio oštar ubod. Verovatno od injekcijskog pištolja za omamljivanje. Igla je bila oveća, za slonove. Udarci po glavi nisu prestajali, ali sve manje sam ih osećao dok sam tonuo. Bio sam polumrtav. Moji jauci su bili nemi. Mislio sam na decu, da li će preživeti. Otad više ne znam ni gde sam ni ko sam, i da li sam uopšte još živ.