Ivan Lovrenović

Pitao na ulici Avdo Ademaga dečaka Iliju koga je presreo nekako umah posle Drugog velikog rata: Čiji si ti, mališa? Ja sam Ladin. A nisi onaj što je od koza? Jesam od kozara od koga si ti pazario mlijeko i sir za šćer što je bolovala na plućima, ali sam Ladin. U koju školu ideš? Latinsku. Nije valjda u onu Marije Zvijezde? Ne, no u konvikt. Zar onaj na Mejdanu? Ne, nego kod milosrdnih sestara. Ademaga onda dečaka pomilova po glavi i počasti hurmašicom da se dete osladi, a za šta se u to oskudno vreme poraza, pobede i oslobođenja može reći da je bio poklon nad poklonima. Samo retki su tad mogli da priušte hurmadžik, i to isključivo tokom ramazanskog posta i za bajram.

Tadašnji gimnazijalac nije zaboravio poslasticu ni navedeni razgovor, pa će o sebi uvek misliti kao Iliji Ladinom i tako se pisati, Ladin, a ne Kozić.

Ladin je u konviktu sestara milosrdnica naučio latinski i francuski, ali ne i nemački kojega je u toj školi zapravo bilo najviše. Nemački je počeo tek docnije, kao nastavnik u Novom Šeheru. U školi je predavao latinski i francuski jezik, a onda su mu dodelili i nemački, a na kojem nije umeo ni da zucne. Kad njegovi učenici tad je i on učio. Podučavao je njih i oni su njega. Nije naučio mnogo, a nisu ni oni. Ali zato je otkrio svoj pravi dar. Počeo je da peva kao malo ko drugi. Bio je rođeni pesnik. Kad nas cvrkut neke ptice zamađija, znamo da taj cvrkut nije naučen niti se oglašava da bi nas zaveo, nego je on ptici naprosto urođen i ona ne može drukčije osim da se odrekne svoje prirode. Da se neko odrekne sebe, e to samo nama pada na pamet.

Ivanu Lovrenoviću, mom najboljem prijatelju u Sarajevu, pa i u vaskolikoj Bosni koju on, kao da je opipao svaki kamen u njoj, poznaje u prste, a s kojim se desetlećima družim neposredno ili, u ovo nepomično vreme, kratkim i povremenim pismima, dugujem da me je podsetio na Iliju Ladinog. Ilija se prozvao Ladin, jer su mu oca skraćeno zvali Lado. Tako često i nastaju imena roda. Od oca Zapare, ja sam, recimo, Zaparin. To mi je veselije i moćnije nego da sam od Gaje, iako pakosni rodoslovci tvrde da sam upravo Gajin. Ali, da zaboravim na sebe i nastavim onako kako stvari u životu teku.

Sve što od povesti znam o Bosni, naučio sam od Ivana i iz njegovih knjiga. A Ladinog, koga mi je onomad spomenuo, u životu sam sreo samo jednom, pre pedesetak godina, u sarajevskoj Svjetlosti. Sećam se njegovog pitanja. „Ako bi ti spustio belog miša u pesmu, misliš li da bi on umeo iz nje da pronađe izlaz?“ Otad se uvek zapitam da li sam ja miš koji ipak ne ume da pronađe pravu pukotinu i pobegne u svet, jer u priči, ako je kompletna, uvek mora postojati skriveno rešenje za bekstvo, ili ja to samo zamišljam. Mršav, kao da danima i nedeljama nije ništa stavio u usta što bi se moglo žvakati a da nije duvan ili barem koka, na leđima je nosio telećak, i nije mi bilo teško da pogodim da se od te naprtnjače nikad ne rastaje. Redovno sam čitao njegove pesme kad god bih naleteo na njih. Ne zaboravljam ih. Jedna mi se baš prilepila za pamćenje. Verovatno i mnogima koji su je čitali. Pisana je godinama, bivajući svaki put sve bolja. Objavljivana je iz zbirke u zbirku. U njoj je san glavna evokacija koja je kao reč što teče kroz jezički lavirint, san o prolasku i kraju. Tim snom svodi životni račun, a san ostaje neispričan. Napisaće Ladin i o tome kako je kupio auto, iako nije znao da vozi. Nije to bio skup auto. Sitroen Dijana, samo od lima, sedišta, točkova, motora i još sa ponekom sitnicom, sklapao ga Tomos u Kopru. Držao ga je Ladin u šupi koja je prokišnjavala i u kojoj je godinama ovaj hrđao i propadao. Kupio je taj auto samo da bi napisao pesmu o njegovom hrđanju i propadanju. U jedan mah, taj auto mu je bio ceo svet.

Kad je najzad u neispričanom snu sveo svoj račun, a pesmi o tome dao večiti oblik, posve se pogubio, pa je smešten u Dom za nezbrinute. Mnogi su ga onda tražili, a da ga nisu našli. Tako se i pre smrti rastao od života. A i čemu život, ako je već račun sveden, a svi koji volimo pevanje Ladinog zapamtili, ne bez zavisti, lepotu tog svođenja i snoviđenja?

Svojevremeno sam pomogao družini, na čelu sa Adamom Puslojićem, koja se kao u svoj umetnički program zaklinjala u klokotanje i svoj su manifest prozvali klokotrizam. Dao sam im višu ravan, posluživši se Ladinim latinskim, i oni su tako, barem na Delu, postali pripadnici pokreta Clocotristica. Kao da su srednjovekovni studenti koji skitaju evropskim drumovima, piju, pevaju i tako menjaju svet. Tri godine kasnije klokotristi su pohrlili u Sarajevo. Uoči puta pozvali su Ladina da im se pridruži. Videli su u njemu nekog bliskog sebi barem kad je reč o klokotu rakije. U Ladinom su videli pravo osveženje svom pokretu koji je već počeo da se osipa. Poručili su mu da ih sačeka na aerodromu. Šta se onda zbilo? Piše mi Ivan da se Ladin zaputio na sarajevski aerodrom gde nikad dotad nije bio, a još manje da je ikad leteo avionom. Izlazi on iz grada od železničke stanice i pešači sa svojim telećakom do Butmira, jer su ga uputili da je tamo taj aerodrom na koji će slavna klokotristička družina sleteti. Posle sat i po, kad je prešao ledinu, evo ga pred visokom žičanom ogradom koja opasuje pistu, kontrolni toranj i hangare. Stigao je do aerodroma, ali se pitao kako da uđe u nj. Nema prolaza kroz ogradu. Ide on uz nju i niz nju, pa i trčkara, mašući rukama da se zagreje, jer nije da nije mrzlo. Pokušava da se popne na ogradu i preskoči je, ali bez uspeha. Sve vreme je začuđeno i sa ushitom gledao u avione. Sletali su i uzletali. Kako samo te teške železne ptičurine mogu uopšte da se dignu u zrak i lete? Mahom se svi tome čude, pa i Ladin. Čudo je, pomislio je, kad su najneverovatnije stvari uvek moguće. Otuda ne bi trebalo da se čudi. Mora biti da je tamo gore još hladnije, a ptičurine čak i ne mašu krilima da bi se zgrejale. Avioni su doletali iz dalekog sveta i poletali opet tamo otkuda su padali u ovu kotlinu. Ptice selice koje baš i ne mare za godišnje doba. Tih dana, zbog predstojeće Zimske olimpijade, aerodrom su zaposeli uniformisani i neuniformisani policajci. Opazi to obezbeđenje sumnjivu spodobu koja se muva oko aerodromske ograde i zeva u avione. Sanjari Ladin da je i on u nekom od tih zračnih čudila. Sleđa su ga zgrabili i zavrnuli mu ruke. Umalo ga infarkt nije strefio. Kao da mu je neka od viđenih ptičurina nenadano pala na glavu i on postao živi dokaz da je plovidba tih gvozdenih beštija po zraku samo privid. Skočiše dvojica na zlosrećnog Ladina, vezaše ga lisicama i privedoše na potanko ispitivanje. Nema u naprtnjači dinamita niti oružja, samo neki papiri s nerazumljivim rečima. Mora da su to poruke na zagonetnom i nesuvislom jeziku, deklaracije o rušenju, pripajanju ili otcepljenju, zaključivali su predani i bistroumni agenti. Stavljen na muke, on im je priznao da čeka klokotriste i da mu predstoji pristupanje u tu časnu družinu. Znači, stvar je organizovana. Možda je plan da se naudi stranim skijašima i snežnim skakačima na Jahorini, ili pobiju sankaši u bobovima na Trebeviću, i tako pokvare jugoslovenski nesvrstani odnosi sa prijateljskim zemljama. Akcija slična masakru na Olimpijadi u Minhenu pre desetak godina. U tom cilju, umesto Crnog septembra, dolaze profesionalci iz Beograda. Zloglasni klokotristi. Može biti da su i zakleti sledbenici Gavrila Principa. Nikad se ne zna. Svi preko Drine većinom i jesu zaverenici, rođeni strani agenti i pohađaju pučističke škole.

U međuvremenu se po Sarajevu raščulo da je Ladin uhapšen. Čudom su se svi čudili. Zar je Ladin atentator, terorista? Mora biti neka greška. Stvar je tako otišla visoko. Do vrhova vlasti. Do vrha najvišeg partijskog komiteta. Do vrha državne bezbednosti i svih tajnih službi, civilnih i vojnih. Odmah su sazvani svi rukovodioci republike. Zar opet neka pobuna kao ono što je bilo pre dvadesetak godina u Zagrebu? Čekalo se samo Tito da umre, najveći sin naših naroda, pokoj mu duši. Ni četiri godine od te veličanstvene sahrane, koja je hipnotisala svet, nije minulo, a već neprijatelj rovari. Ma neće biti. I da je vođa ni manje ni više nego Ladin. Postepeno su rukovodioci, jedan po jedan, spočetka s mukom i ubrzo lako i plahovito, pa čak i vedro priznavali da je Ladin možda u pravu. Smrklo se već uveliko kad je Ladin konačno pušten iz zapta. Policajci su ga snishodljivo tapšali po ramenu. Čak su ga i umili i očešljali. Htedoše i da ga obriju, ali je on to odlučno odbio. Milovali ga po čekinjavim obrazima po kojima su ga maločas šamarali. Šaputali su mu da im oprosti grešku. I neka slobodno nastavi sa svojom klokotrističkom misijom. Može i na njih da računa. Odvezli su ga do grada. Uz zimsku noć, spustila se i magla. Glasovita sarajevska magla kroz koju je teško proći, a da ne zapatiš astmu ili te opsednu sablasti.

Šta se dalje zbilo saznao sam tek nedavno iz neočekivanog izvora koji je od mene tražio da ostane anoniman. U takvom slučaju, strah je strah. Mogu da reknem jedino da je iz Jajca. Upravo je on bio zadužen da prati Ladinog posle oslobađanja. Morao sam da mu čvrsto obećam, budem li širio nešto od njegovih reči, da ga nazivam Kalvino i nikako drukčije. Kad je već Ilija odlučio da bude Ladin, zašto da ova uhoda ne bude Kalvino? Pa i sva naša imena mogu biti samo pseudonimi. Nisam shvatio otkud mu to ime pade na pamet. Kako god bilo, obećao sam mu, i tako sad on jeste Kalvino koji stoji iza svojih strogo poverljivih obaveštenja. Pošto je bivša Jugoslavija zagazila u prljave unutrašnje ratove, nacionalne i verske, i svoj raspad platila hiljadama i hiljadama ubijenih i osakaćenih, kao njen tajni agent Kalvino je izgubio poslodavca, prisilno umirovljen s niskom penzijom, sve vreme našeg razgovora mi je namigivao i ustezao se od pričanja. Kad sam ga jedva nekako shvatio, platio sam mu svim novcem koji sam imao kod sebe. Srećom da ga je u tom trenu bilo dovoljno u mome džepu. Tako sam kupio nastavak priče, jer s Ladinim se zatim dogodilo kao u nekoj priči. Sad mi pada na pamet da moj tajanstveni izvor Kalvino može imati veze sa istoimenim italijanskim piscem kome je, posle događaja s Ladinim, još godina samo nedostajala do završetka njegovog sna. Prešao sam gotovo prkosno preko svoje brige da je Kalvino izvrsno upoznat s procedurama kako se stvarne osobe pretvaraju u izmišljene, kao i izmišljene u stvarne. Ladin je u to vreme već počeo da podnosi unutrašnje napade na svoj krhki organizam, sevnuli bi mu kroz vrat do mozga, i otuda se povremeno i nakratko gubi. Možda je i nezakonito postupanje policije tome doprinelo. Kad se iskrcao iz policijskih kola iz kojih su mu dovikivali svaku podršku u nastavku misije, on se žustro zaputi neznano kuda. Korak po korak dođe, uprkos slaboj vidljivosti, do grupe ljudi koja je čekala pod usamljenom svetiljkom. Šta čekaju, zapitao je. Autobus. E, onda, to mu je baš odgovaralo. Mogao bi to biti autobus do Novog Šehera. Ako je klokotristima Ladin potreban, oni će ga već naći, tako je ispravno mislio Ladin, inače nisu nizašta. Autobus dođe, i on se sa ostalima ukrca u njega. Na sledećoj stanici, svi iziđoše. Zar nema dalje? Vozač mu reče da je to poslednja stanica i taj brka kroz smeh dodade pukla guma. Potom nekako više za sebe brkati lik zagonetno još reče: „Ovo mi je noćas poslednja tura, završio sam, a ti hvataj drugu dok možeš.“ I tako, predstoji Ladinom presedanje. On stade u red sa ostalima. Prođe kroz ulaz za sledeći autobus. Dopala mu se devojka koja je, na ulazu, cepala karte i on je, skidajući šešir, uz naklon zapita: Šta dama pije? Devojka se zbunila i pusti ga da prođe, a da mu ni kartu nije zatražila niti da plati vožnju. Grupa se zaputi preko neke klizave betonske utrine, i jedan po jedan popeše se u novi autobus. Ovaj je bio viši nego prethodni, pomislio je Ladin. U njemu sedišta sva mekana, iznad svakog žmirka mala sijalica. Prozorčići sa zavesama. Baš je ovaj sarajski svet sve lepši i bogatiji, i dabome topliji, verujem da Ladin nije mogao drukčije da zaključi kad se udobno zavalio u sedište. Mogao bi to biti klokotristički autobus, a on se vozi besplatno kao počasni član. Uostalom, zar nije to i zaslužio, prvi i poslednji klokotrista koji je hapšen i mučen.

Autobus pođe, a svi putnici su zamoljeni da vežu pojase. Ladin utrpa košulju u pantale i zateže pleteni kaiš. Nedugo potom oseti kako mu se u stomaku svi organi nekako spuštaju, a zatim podižu. Počeo je da štuca i morao je da zine. Šešir mu spade u krilo. Dah mu se presekao. Uši mu se začepiše. Usled tog neobičnog osećaja, nije obraćao pažnju na vozačeve reči koji je, putem zvučnika, govorio nešto o jedanaest hiljada metara i da će dok trepnu okom i dremnu, pa se putnici probude, već biti u Damasku, najstarijem mestu na svetu. Niko nije takva budala da misli da postoji autobuska relacija Sarajevo–Damask. A Ladin je u takvim budalaštinama svakako poslednji. Ma koliko bio udoban, ovaj drndavi autobus, u kojem stalno nešto zuji i smeta da se razaberu reči. Mora biti da je vozač rekao nešto kao Damasica ili slično. Aha, Domislica, u Domislici, konačno i nepobitno prevede u sebi Ladin dok je masirao trbuh i malim prstom čačkao uši koje kao da su mu bile pune ničega, to je već Novi Šeher. Baš dobro. Samo se zapitao, jer to nije znao, otkuda to da je Domislica najstarije mesto na svetu. Šetao je on često dotamo i svojim učenicama, zasukavši rukave, pomagao u okopavanju mladog kukuruza. Domišljati su ti u Domislici kad su uspeli da uvere i sarajevske vozače da od njihovog novošeherskog mesta nema starijeg. Ipak, ko zna, možda je to i tačno, pomisli Ladin i utonu u san koji će morati da ostane neispričan. U prvom snu, još u izmaglici jave, pomisli ipak, pravde radi, da se vozač, mogućno, samo šalio, premda može biti i da se nalokao kao svaki zavereni klokotrista, te govori koješta. Zar nisu sva mesta na svetu najstarija, barem za one koji su rođeni u njima? Tako bi morao da smatra i svaki Domišljan. Makar ih Ladin odlično poznaje. Moraće o tome da ih pita kad ponovo skokne do njih.

I gde je sad svemu tome konac, zapitao sam se ja. Pitao me o tome i Ivan. Ni Kalvino nije znao više od rečenog ili je to prećutao. Ne znam ni sam koliko puta sam iskusio da čuda kad su divna ili nesrećna zapravo nikad ne okončavaju. I to je u prirodi mirakla. Kad poželite, kao što se meni dešava, da saopštite istinski bilo šta o čudu koje se skriva u čoveku naposletku niste to u stanju, spretnost sa rečima vas izdaje. Ne znate gde da prokopate otvor kroz koji ćete pobeći da bi ćutanje umesto vas pokazalo na istinu. Tad se lepo spakujte i pravac u Domislice ili u Damask, pa na licu mesta spoznajte kako se Ladinovo noćno putovanje okončalo. Ja lično se zadovoljavam time, da ne bih izmišljao, što ću pročitati još neku njegovu pesmu i prihvatiti najverovatniju mogućnost da čudnovata noćna putovanja, naročito zimi, nikad ne završavaju, te da je, kako jednom reče moj sarajevski prijatelj, upravo u tome njihova čarovitost.

Epilog

Evo, prošle su dve ili tri godine od mog vedrog zapisa o čudu sa pesnikom u nebeskim visinama i danas moram da priznam da sam bio nasamaren. Reč je o izveštaju tajnog agenta od koga sam kupio završni deo Ladinove pustolovine. Slučajno sam, koliko juče, razotkrio prevaru čija sam bio žrtva. Očigledno je u stvarima pisanja najlakše obmanjivati onog ko misli da sve zna kad su u pitanju književnost i njena lukavstva. U velikoj želji da što više saznam o Ladinom i prikupim nepoznate ili malo poznate podatke o njegovom životu postao sam lak plen prevaranta koji mi je prodao, i to ne baš za male pare, već donekle postojeću priču. Za razliku od čuvene mudre izreke, on mi je, prepredenjak, prodao bubrege za tobožnje testise, pri čemu mi se prikazivao kao verodostojni svedok koga je narodna služba uvežbala i da čita misli kod drugih. Lažni Kalvino priču je ukrao od drugog, a onda me njome opčinio. U neku ruku čak me je upozoravao na svoje maslo, a ja kao tikvan nisam njegov iskaz proveravao. Kad je tražio da ga zovem Kalvino, bio je to trag koji sam zanemario. Tek danas, kad mi je u ruku dopala knjiga pravog Itala Kalvina sa pričama za decu, a za koju nisam znao ili sam je zaboravio, mogao sam jedino da se lupim šakom po čelu i jeknem da sam ispao preispoljna budala. Jedna od priča sa izvesnim Markovaldom kao da mi se podsmevala, jer bila je u osnovi priča kojom me je navodno bivši agent nekadašnje državne bezbednosti navukao na tanki led u slučaju Ilije Ladinog. Ladin je doživeo isto što i Markovaldo. Ušao je u avion koji je odleteo u daleki svet, verujući da je u autobusu koji ga vozi njegovom skromnom domu.

Pošto sam, sve u svemu, neprilično nasankan, doveden sam u osvetoljubivo iskušenje da u najmanju ruku i bez oklevanja objavim stvarno ime lažnog Kalvina. Time bih ga, jasno, izložio opasnosti od koje strepi. Ali ja ipak nisam takav. Povredio bih tako i sliku koju imam o sebi, jer o sebi mislim kao o nekom ko je od tvrde reči. Moram da budem ono što jesam i u mučnim situacijama, a ne samo onda kad mi je to lako i od koristi. Naprosto, nisam uštva. U svakom slučaju, ne smatram da jesam.

I šta bih sad ja morao da činim? Sad kad sam svestan da sam se našao u svom oskudnom potkrovlju u svetu laži, gladi i svakojakih zla umesto u avionu koji je trebalo da me odnese u daleki svet sazdan od čudesa za kojima žudim, šta mogu? Baš ništa, samo da tavorim usred svojih ograničenih mogućnosti.

[Polja, 552, Novi Sad]