Ivan Lovrenović

(Iz knjige Gatanja po pepelu - o izgnanstvima i logorima tragom pisanja; treće, zagrebačko izdanje, Antibarbarus, 2009)

Proklinjem svoje pesme, svoje brbljive Muze, otkako pomišljam na sudbinu u koju su me nagnale. Neizlečivi jade! Proklete ili ne, šta sam ja bez njih? — I neprestano tražim ono što me usmrćuje.

U TIM OVIDIJEVIM rečima, iz njegovih Tužbalica (V, 7, st. 21-24), prepo­znatljivo je da se pesnik očajnički jasnovido suočio, bez uzmaka, sa izvesnom kobi svoga pisanja: bez svojih pesama ne može i nema ga, ali su ga one, istovremeno, nagnale u neku kletu sudbinu koju doživljava kao ne­izlečivi jad. To je sudbina izgnanika. I ne samu nju, tada i svoje pisanje pesnik prima kao neizlečivi jad. U pisanju podjednako otkriva jedinu mogućnost svoga identiteta, ali i blizinu smrti. Osvrćući se na svoje pisa­nje, proklinjući ga, konačno kao izgnanik uviđa da je ono, unutrašnjim neminovnostima i rizicima, osobeni put traženja smrti. Ali, u izgnanstvu, da je i utočište, prilika da zaboravi i da u tom zaboravu njegova izgnanička muka bude nagrađena (st. 57-58): Od svoga pevanja tražim jedino da zaboravim, a zaboravim li — moja je muka nagrađena. Prizivanje zaborava ovde je, ipak, samo figura da bi se što dramatičnije ocrtalo ono što pesnik ne može da zaboravi: sopstveni položaj prognanika, i dvosmisleni udeo pisanja u tom položaju.

Rimski plemić, oženjen Fabijom (bio mu je to treći brak), Cezarovom ro­đakom, zbog duha i spretnosti da sklapa popularna poetska dela omiljen i tražen u društvu, Ovidije je, ukratko, imao sve uslove da sjajno proži­vi. Iznenada, 8. godine posle Hrista, cezar August isteruje Ovidija i na­ređuje mu boravak na dalekim, zapadnim obalama Crnog mora, među plemenima Geta, u Tomima (današnja Constanţa, u Rumunjskoj). Za tu relegatio, u optužnici protiv pesnika naveden je njegov erotski spev Ars amatoria. Istina je da je August zaveo politiku veće moralne stege, ali je istina i da je spomenuti spev objavljen bar desetak godina pre osude, te je svako tada u zvaničnom razlogu izgona video puki izgovor. U pitanju je bilo, svakako, nešto što je cezar hteo da ostane skriveno. Doba i priroda vlasti bili su takvi da slobodno iskazivanje svoga mišljenja nije dočekiva­no oberučke. Nije se moglo misliti i pisati slobodno i, istovremeno, životi bez opasnosti. U svakom slučaju, do danas nije utvrđeno šta je to zapravo Ovidije strašno spevao, koja su to carmen et error, »pesma i greška«, iza­zvale carev bes da čak ni Augustov naslednik, Tiberije, nije dozvolio pesniku povratak u Rim ili neko pitomije mesto. Ovidije je ostao da skapa u surovom progonstvu. Njegova dela su povučena iz ondašnjih bibliote­ka; osuđen je na zaborav. Tako je Ovidije među prvim piscima proteran, pod pokrićem književne i moralne cenzure, iz političkih razloga.

Biti izgnan značilo je za pesnika božanskih Metamorfoza biti izložen nemilosrdnom preobražaju. Ako je u Rimu bio glasoviti pesnik, među Getima on je najobičniji neznanac. Takva promena je za Ovidija gubi­tak identiteta. Izgnanik biva gubitnik u najdalekosežnijem smislu reči. U pisanju tada, o čemu govori izričito, rimski pesnik vidi jedini lek, prem­da ono, u izgnaničkim okolnostima, mora da nalikuje želji da budemo elegantni usred nesreće. Osim pedesetak elegijskih pisama, Crnomorskih, Ovidije je kao relegatus napisao i spomenute Tužbalice, čija je glavna tema upravo bol izgnanstva (st. 30-32): Pokušavam da svojim patnjama dam reči. Šta bih činio inače, sam na ovim pustim obalama? Poznaješ li neki drugi način da bi se podnele ove muke? Ono što je Ovidije napisao u Tomima jedno je od najstarijih i najpotpunijih književnih svedočanstava o izgnanstvu. U tom pisanju preteže nostalgična modulacija, ali se u njenom dosegu iskušavaju mnogi elementi s kojima će se suočavati uz variranja - zavi­sna od izraza, mesta, okolnosti, pravih razloga izgona, vremena - poto­nji izgnanici u pokušaju da svoj put i položaj prevedu u tekst, odbijati ih u njemu ili prihvatati, tragati za svojim autentičnim jezikom u prilikama obeskorenjenosti, sve zaraznijim tokom ljudske istorije. Lik obeskorenjenosti Ovidije će videti u Odiseju, s kojim se sam poredi u svojim izgna­ničkim elegijama. Pomišlja da i on, »Odisej rimske istorije«, posle Trojanskog rata, zbog srditosti božanstva, luta morima, ne uspevajući nika­ko da pronađe put i vrati se u Itaku, svoje zavičajno kraljevstvo. No, ma koliko odgovor izgledao potvrdan, sa Odisejem se postavlja pitanje da li je istinski povratak ikada mogućan.

Povest o Odiseju je povest o ljudskom iskustvu kad smo izmešteni i bi­vamo drugo, i otuda se ponekad vidimo kao da smo ništa i niko. Tokom devetogodišnjeg lutanja, sretao se Odisej s mnogim opasnostima, olujama, brodolomima, sa iskušenjima bez kojih nema izgnanstva. Ipak, sve što je Odisej morao da podnese dok je lutao samo je veo za presudnije dešavanje: rastuće obezličavanje. Grčki junak sve gubi: brod, drugove, oružje, junač­ku prošlost, pa i svoje ime. Naziva se Niko. Biva neznani, bezimeni brodolomnik, onemogućen gotovo u svemu, bačen u njemu apsolutno strani svet kojeg doživljava kao neljudski. Biva stranac, nesrećnik koji maltene nema šta više da izgubi. Međutim, pevač Odiseje mu ipak nešto ostavlja. Odisej zadržava pamet, lukavstvo, pa tako i pamćenje da je čovek, nepre­stano u sebi skrivajući i oblikujući smisao za povratak. Bez obzira na za­vodljive čari Kalipse, nikada ne zaboravlja zavičaj, nijednog trenutka se ne odriče svoje žene. Odupire se ponudi da bude besmrtan, izabire teže: da ponovo zauzme mesto smrtnog bića. No, pošto je u izgnanstvu izgu­bio identitet, stigavši kući pred njim je zadatak da ga iznova osvoji, da ga potvrdi. Samim povratkom ne stiče istom pređašnji identitet. Ali, da li je identitet koji zadobiva, prerušen u skitnicu, na itačkom dvoru, istovetan s njegovim nekadašnjim? Da li se ikada može ponovo pripadati zajednici kojoj smo jednom prestali da pripadamo? Ko je jednom bio izgnanik, nikada više nije isti. Čak i da je izmolio povratak, vratio bi se Ovidije izgnanik, pesnik koji je ispisivao svoje progonstvo, i za koga pisanje mora da ostane prokleti znak iste sudbine, znak prognanog pesnika, znak pisca kao pro­gnanika. Pod tim znakom se, u pisanju, sučeljavaju pojedinac i zajednica. I ta se pozadina pretpostavlja u Odiseji, u kojoj se snažno, premda ne uvek jasno, dočarava kao preovlađujuća čovekova unutrašnja potreba da pripa­da nekoj zajednici. Štaviše, da bismo imali identitet, valja biti u zavičajnom kraju, grejati se uz otačko ognjište. Kao da je time, još davno, u homerovskim vremenima, evocirano ono što će tek u naše vreme progovoriti tako glasno i definitivno kao smaknuće: postoji nešto silovitije od svega čemu je čovek sklon, nešto zbog čega je spreman i da se odrekne individualnih vrednosti. Da bi se tome bilo blizu, pristajemo i na izopštenje, nadajući se da je privremeno, da ćemo »zaslužiti« da nam se »oprosti«. Zajednica, ognjište: potrebna nam je vera, naš »itački dvor«, partija, nešto u čemu ćemo se dodirivati s drugima, grejati se, kolektivizovati, biti okupljeni. Jer, izvan granica do kojih seže toplota i svetlost toga ognjišta vlada hlad­noća i mrak. To je pogled koji baštinimo i čije prisustvo je jedna od usta­nova moći. Po toj koncepciji, u svetu smo i u stvarnome jedino kada smo u dosegu »ognjišta«. S one strane je haos i nestvarno. Kao stvarno shvata se samo ono što objašnjava naš ognjišni svet, daje mu smisao. Ako bi­smo se odveć udaljili od ognjišta koje okuplja stvarno u cclinu, ne bismo imali kuda da pobegnemo osim da se izgubimo u nestvarnom, izložimo pretnjama haosa. Bez »ognjišta« sve bi se raspalo. Izgnanstvo je tada pre­davanje neuređenom, fragmentovanom, zbrkanom prostoru i vremenu, nestvarnom koje je iscrpljujući apsurd. Ono nije, po tome, samo napušta­nje zavičajne zemlje nego i gubljenje svakog »ognjišta« koje jamči smi­sao sveta i našu ukorenjenost u njemu.

Otkuda onda dobrovoljna emigriranja ako se time »lišavamo smisla sve­ta«? Zato što ponekad nasilje predstavlja strašniji apsurd - zaključuje savremeni emigrant - od onoga koji nas vreba izvan zavičajnog ognjišta, zato što gladovanje i siromaštvo predstavljaju veću opasnost od haosa u koji polazimo odlučujući se da napustimo svoj dotadanji svet. A kako je s piscem i njegovim »ognjištem«? Jedan od mogućnih odgovora ponu­dio je ruski pripovedač Georgij Vladimov, autor logorološkog romana Verni Ruslan, u razgovoru objavljenom u Parizu početkom 1979. godine: »Romansijer mora da živi sa svojim književnim likovima, mora da deli njihovu sudbinu. Razume se, oni koji su izvan granica bivaju slobodni­ji, pišu šta hoće, dostupne su im sve knjige, ali malo-pomalo gube vezu s Rusijom; dve ili tri godine potom prihvataju zapadnjački način mišlje­nja slobodnog čoveka. A ruska specifičnost postepeno iščezava iz njiho­vog sećanja... Razume se, želim da vidim svet. Ali, bez nade u povratak, ne bih mogao da pođem.« I šta se zatim desilo s Vladimovim? Uručen mu je pasoš, ispraćen je i oduzeto mu je državljanstvo. Bez »ognjišta«, u izgnanstvu, on i dalje piše.

Ma koliko usamljenički posao, baš kao individualna praksa, slobodno pisanje zalog je zajedništva s drugim ljudima. Kadro je da zameni na­pušteno ili »ognjište« koje nam je uskraćeno, i da neljudske sile, skrive­ne upravo u srcu najčvršćih i najuređenijih poredaka, odbije i pokaže u njihovoj čudovišnoj golotinji. Nešto od te utešne mogućnosti iskusio je i Ovidije u svome izgnaničkom pisanju. Stolećima posle »Odiseja rimske istorije«, mnogi prognanici znali su da sagledaju isti položaj pisaca izgna­nika: i oni »pošto su izgubili sadašnji trenutak, pokušavaju da obezbede sebi bar trajanje«. Osuđen na zaborav, Ovidije nije zaboravljen.