Miro Petrović: DVIJE
CVIĆE MOJE
(izgnanička, 1992.)
Ono nebo, one zvizde,
moje Sunce i moj Misec
sve ponesoh ja sa sobom
sve je ovdje di sam ja.
Ali moje cviće di je ?
Moje cviće tko li bere,
moje cviće tko otkida?
Kad se budim, kad pogledam —
drugo brdo, druga magla,
ali moje zvizde sjajne,
ali moj je Misec bajni,
toplo Sunce što me grije.
Sve je moje di sam ja.
Ono moje cviće tamo
neka bere tko ga bere.
Eto mene jednog dana —
Ja ću brati što je moje.
MOLITVA, A.D. 1993.
iz kraljeve sutjeske
jajca i guče gore
preko bobovca i kozograda
u beskrajnoj koloni
po jedan
žuri bijelo stado Kristovo
pred vucima
to moje sestre domove svoje napuštaju
sve svoje na ruci obilježenoj
tetoviranim križem
sve svoje u toj ruci noseći
one koje su sve isti dan čekale
u jednoj godini za svoja vjenčanja
tolike sinove ostavljaju
u brdima bosanskim
moleći
o samo dušu nek ne izgube
u pradjedovskim sjećanjima
pamteći
srebrenicu zvornik olovo
(Iz knjige Cvrčci u trubi. Antologija hrvatske antiratne poezije, sastavili Tomislav Domović i Biserka Goleš Glasnović, Zagreb 2023.)